Autor: Mi­lan Ru­žić


Do ka­da će do­ma­ća i bjelosvjetsk­a pse­ta da mi na­pa­da­ju na­rod? Iz ovog pi­ta­nja se ra­đa i ono dru­go ko­je pi­ta – do ka­da će moj na­rod do­zvo­li­ti da bu­de na­pa­dan?
Ko je taj ko će da bro­ji žr­tve mog na­ro­da? Ko je taj ko­ji će da nam go­vo­ri gdje smo po­bi­je­di­li, a gdje iz­gu­bi­li? Ko je taj ko­ji će na srp­skoj ze­mlji da obi­lje­ža­va iz­mi­šlje­na stra­ti­šta iz­mi­šlje­nih žr­ta­va iz­mi­šlje­nog na­ro­da? Ko­me to sme­ta­ju srp­ske bo­go­mo­lje? Ne­ka se otvo­re­no po­ka­žu oni ko­ji bi Sr­bi­ju, sa­mo da mo­gu, u ži­cu ogra­di­li i ci­je­lu je u lo­gor pre­tvo­ri­li! Va­ma ni­šta ne zna­či da sta­ne­te pred nas, a na­ma zna­či. Ho­će­mo da zna­mo ko nam to ze­mlju pre­kra­ja i na­rod za­ti­re! Ima­mo pra­vo na to. Ima­mo pu­no pra­vo za raz­li­ku od onih ko­ji pro­tiv nas već vje­ko­vi­ma ra­de bes­prav­no. Dr­ža­va pri­pa­da na­ro­du i na­rod ho­će da zna do ka­da će se pro­tiv nje­ga vo­di­ti pr­lja­va glo­bal­na kam­pa­nja?
Ko­ji to na­ro­di ima­ju pra­vo nas da uče ka­ko će­mo da se obla­či­mo i šta će­mo u ško­la­ma uči­ti? Ka­kvi su to na­ro­di ko­ji že­le da zbri­šu dru­ge na­ro­de? Ko­ji to mo­zgo­vi smi­šlja­ju sve te ga­do­sti ko­je ka­če Sr­bi­ji? Ne­će­te vi da nam bro­ji­te mr­tve i ži­ve! To su ljud­ski ži­vo­ti, a ne ro­ba sa ko­jom se tr­gu­je. Sr­bi su ubi­ja­ni i pro­tje­ri­va­ni sa svo­je te­ri­to­ri­je. Va­đe­ni su im or­ga­ni i od­si­je­ca­ni dje­lo­vi ti­je­la. Pre­kra­ja­na nam je ze­mlja ka­ko je ko­me pa­lo na pa­met. Da­nas Sr­bin ži­vi ka­ko dru­gi ka­žu. Do­kle? Gdje je ta gra­ni­ca do ko­je je do­volj­no sa­ta­ni­zo­va­ti Sr­be?
Ot­kud se na­đo­še „na­ro­di u okru­že­nju“ da nam su­de? Ko ih je ovla­stio za to? Pr­vo iz svo­je ze­mlje pro­tje­ra­ju sve Sr­be, a on­da iste te pro­tje­ra­ne Sr­be pro­gla­ša­va­ju opa­sno­šću. Kr­ste se ku­ka­stim kr­stom, pa on­da go­vo­re ka­ko smo mi na­ci­sti. Šta još ko­me tre­ba od Sr­ba?
Ras­pro­da­va­li ste nas, kla­li, kle­li, pro­tje­ri­va­li, po­kr­šta­va­li, oti­ma­li dje­cu, no­ve gra­ni­ce is­pi­si­va­li srp­skom kr­vlju i šta ste ti­me do­bi­li? Do­bi­li ste te­melj za bu­du­će su­ko­be! Ko­me nor­mal­nom to mo­že bi­ti že­lja? Ka­da će Bal­kan, Evro­pa i svi­jet bi­ti si­ti srp­ske kr­vi i srp­ske pat­nje? Da li je iko­me i do če­ga osim do su­ko­ba sta­lo? Ho­će­te li se za­si­ti­ti mr­žnje, pa da ne­ko na ovom Bal­ka­nu poč­ne i da vo­li? „Sr­be na vr­be!“„Ubij Sr­bi­na!“ „Udri, za­ko­lji da Sr­bin ne po­sto­ji!“ Šta je to? Je li to vr­hu­nac va­še na­rod­ne knji­žev­no­sti? Je li iz­mi­šlja­nje rat­nih po­kli­ča i po­zi­va na mr­žnju ze­nit te de­mo­kra­ti­je ko­ju pro­po­vi­je­da­te? Da li je ta mr­žnja i pro­gon ona to­le­ran­ci­ja ko­je su vam svi­ma pu­na usta?
Umor­ni smo! Ne mo­že­mo vi­še da se ba­vi­mo mr­žnjom. Mr­zi­te ma­lo ne­kog dru­gog. Što smo baš mi po­dob­ni za to?
Ako ste sprem­ni ži­vot po­sve­ti­ti mr­žnji, šta vam od tog ži­vo­ta osta­je? Vo­li­te svo­ju ze­mlju umje­sto što mr­zi­te tu­đu! Ba­vi­te se svo­jim, a ne srp­skim pro­ble­mi­ma. Ni­je­dan na­rod ni­je bez­gre­šan, pa ta­ko ni­je ni moj, ali sam si­gu­ran da ni­je je­di­ni kri­vac za sve.
Ka­kvi ste to na­ro­di kad vam je srp­ski na­rod je­di­na te­ma, je­di­ni pro­blem i srp­ska ze­mlja je­di­na ze­mlja ko­ju že­li­te? Ba­vi­te se ne­ko vri­je­me so­bom i ra­di­te na to­me da do­bi­je­te opro­štaj od Bo­ga za to­li­ku mr­žnju. Sva­ka va­ša ri­ječ, po­stu­pak i zlo­čin ni­ka­da me ne mo­gu na­tje­ra­ti da po­sum­njam u svoj na­rod i to ne zbog to­ga što ne mi­slim da smo za ne­što kri­vi, već zbog to­ga što vi­dim da ni­su Sr­bi ti ko­ji ne­što splet­ka­re, ro­va­re i iza­zi­va­ju. I ko­li­ko god svi vi mr­zje­li moj na­rod, ja ću ga uvijek vo­lje­ti za ste­pen vi­še od onog do ko­jeg va­ša mr­žnja se­že.
Svi ste vi Sr­bi­ju op­ko­li­li i ogri­zli do ko­sti, pa se sad kao psi sja­ti­ste oko nje u že­lji da ona pri­pad­ne va­ma, ali za­bo­ra­vlja­te da kost u gr­lu umi­je i da uda­vi. I svi mi zna­mo da se psi po­vla­če čim im ga­zda zvi­zne, pa umje­sto re­ža­nja i po­ka­zi­va­nja zu­ba, oni tr­če da se umi­lja­va­ju i li­žu ru­ku ko­ja ih hra­ni.
www.iskra.co